Žene koje su pomerile granice: Emancipacija u srpskoj istoriji

[RužnaKoLopov]

Jovanka Bončić–Katerinić – Arhitektura otpora i slobode​

U vremenu kada su žene bile ograničene kućnim prostorom i društvenim očekivanjima, Jovanka Bončić–Katerinić odlučila je da pređe zamišljene granice – i doslovno i simbolički. Ne samo da je bila prva žena koja je diplomirala arhitekturu u Nemačkoj, već je i prva Srpkinja koja je nosila pantalone u javnosti, što je u početkom 20. veka predstavljalo akt građanske neposlušnosti i feminističke hrabrosti.

Rođena 1887. godine u Nišu, Jovanka je odrastala u obrazovanoj porodici koja joj je, uprkos konzervativnim normama tog vremena, omogućila da razvija intelektualne i umetničke potencijale. Nakon školovanja u Beogradu i rada u Državnim železnicama, upisala je Tehnički fakultet u Darmštatu, gde je 1913. godine postala prva žena koja je stekla diplomu inženjerke arhitekture u Nemačkoj. Taj čin je, u kulturnom i društvenom smislu, imao snagu prekretnice.

Njena pojava – visoka, odlučna, u pantalonama i sa cigaretom u ruci – izazivala je pažnju, ali i poštovanje. Nije se povlačila pred predrasudama, već ih je tiho, svojim znanjem i radom, razgrađivala. Kao projektantkinja radila je u Ministarstvu građevina Kraljevine Jugoslavije, gde je, između ostalog, učestvovala u izgradnji značajnih državnih objekata. Ipak, njen doprinos arhitekturi bio je neraskidivo vezan za ideju dostupnosti obrazovanja ženama, jednakosti u profesiji i slobode izbora načina života.

Jovanka Bončić–Katerinić bila je više od prve žene sa diplomom inženjerke – ona je bila simbol jednog doba u nastajanju. Doba u kojem žene postepeno zauzimaju prostor u nauci, umetnosti i javnom životu. Njena simbolična borba kroz garderobu, zanimanje i javnu prisutnost ostaje inspiracija generacijama koje dolaze.

U vremenu kada se žene i dalje bore za ravnopravnost u mnogim aspektima društva, lik i delo Jovanke Bončić podsećaju nas da progres počinje hrabrošću da budemo ono što jesmo – čak i kad svet oko nas još nije spreman za to.

 

[RužnaKoLopov]

Mileva Marić Ajnštajn – Senka genija ili zvezda u sopstvenom pravu?​

U istoriji nauke, često se pamte samo najglasniji glasovi – oni koji su dobili priznanja, nagrade i mesta u udžbenicima. Ipak, iza mnogih velikih otkrića stoje i oni čiji doprinos nije uvek vidljiv. Jedna od takvih ličnosti je Mileva Marić Ajnštajn – srpska matematičarka i fizičarka, prva supruga Alberta Ajnštajna, i žena čiji je intelektualni potencijal bio jednako snažan kao i njen duh.

Rođena 1875. godine u Titelu, u tadašnjoj Austrougarskoj, Mileva je od detinjstva pokazivala izuzetnu nadarenost za prirodne nauke. Bila je među prvim ženama koje su upisale prestižni ETH u Cirihu, gde je studirala matematiku i fiziku – oblasti u kojima su žene tada bile gotovo nevidljive. Upravo tamo je upoznala Alberta Ajnštajna, sa kojim je razvila ne samo emotivnu, već i intelektualnu vezu.

Njihova prepiska otkriva zajednički rad na teorijskim problemima, a neki istoričari nauke tvrde da je Mileva imala značajnu ulogu u razvoju ideja koje su dovele do Ajnštajnovih najpoznatijih teorija. Iako nema konačnih dokaza o stepenu njenog doprinosa, činjenica da su neki rani radovi potpisani kao „Einstein-Marity“ (Marity je nemačka verzija njenog devojačkog prezimena) otvara prostor za ozbiljnu raspravu o njenoj ulozi u naučnim dostignućima tog vremena

Milevina kasnija biografija svedoči o izuzetnoj snazi i dostojanstvu. Nakon razvoda od Ajnštajna 1919. godine, nastavila je da se brine o sinovima – posebno o mlađem, Eduardu, koji je bolovao od šizofrenije. Živela je povučeno, ali nikada nije prestala da bude osoba sa dubokom strašću prema nauci. Iako nije imala mogućnost da izgradi nezavisnu akademsku karijeru, njen doprinos ostaje predmet interesovanja istoričara nauke, feminističkih teoretičarki i boraca za ženska prava u obrazovanju.

Nasleđe Mileve Marić Ajnštajn podseća nas na to koliko istorija može biti tiha prema onima koji nisu tražili slavu, već su birali put znanja. Njen život nudi više od puke senke velikog fizičara – on pruža svetlost sopstvene borbe, genijalnosti i integriteta.

Danas, njeno ime pronalazimo u nazivima škola, ulica, instituta i naučnih programa koji podstiču žene da uđu u svet nauke bez straha. Možda je vreme da prestanemo da je pitamo da li je bila samo „senka genija“ i da je umesto toga priznamo kao ono što jeste: zvezda u sopstvenom pravu.

 

[RužnaKoLopov]

Isidora Sekulić – Prva akademkinja SANU i svestrani duh srpske književnosti​

U vremenu kada su žene retko imale priliku da se ostvare u intelektualnim i umetničkim krugovima, Isidora Sekulić je svojim radom, znanjem i duhovnom snagom uspela da postane prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njeno ime danas ne označava samo književni talenat, već i simbol borbe za obrazovanje, slobodu mišljenja i žensku ravnopravnost u kulturi i nauci.

Rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin, Isidora je rano pokazala izuzetnu radoznalost i ljubav prema znanju. Studirala je prirodne nauke i matematiku u Budimpešti, a kasnije je doktorirala filozofiju u Nemačkoj – što je u to vreme bilo gotovo nezamislivo za ženu sa Balkana. Pored naučne radoznalosti, posedovala je i duboku umetničku senzibilnost, što je rezultiralo bogatim književnim opusom.

Njena prva knjiga, zbirka pripovedaka Saputnici (1913), odmah je pokazala njenu originalnost i misaonu dubinu. U delima poput Pisma iz Norveške i Kronika palanačkog groblja, Isidora je spojila putopis, esejistiku i psihološku prozu, stvarajući jedinstven stil koji je bio ispred svog vremena. Njeni ženski likovi, poput Gospa Nole, bili su snažni, dostojanstveni i kompleksni – retkost u tadašnjoj književnosti.

Isidora je bila poliglota, putnica, kritičarka, prevodilac i mislilac. Njena proza odiše introspekcijom, filozofskim razmišljanjima i estetskom preciznošću. Iako je često bila neshvaćena i kritikovana zbog subjektivnosti i intelektualne zahtevnosti, ostala je dosledna sebi – tiha, ali nepokolebljiva.

Godine 1950. postala je prva žena redovni član SANU, čime je simbolično otvorila vrata budućim generacijama žena u nauci i umetnosti. Nije tražila priznanja, ali ih je zaslužila svojim radom, skromnošću i posvećenošću.

Isidora Sekulić nije bila samo prva akademkinja – bila je i ostala svetionik duha, znanja i slobode. Njeno nasleđe nas podseća da istinska veličina ne traži pažnju, već ostavlja trag.

Isidora Sekulić je, pored književnog stvaralaštva, ostavila dubok trag i u kulturnom životu Srbije. Bila je prva žena izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademije 1939. godine, a 1950. postala je i prva redovna članica Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)

 

[Обилић]

Ne samo da je bila prva žena koja je diplomirala arhitekturu u Nemačkoj,

Зар то није Јелисавета Начић ?
У сваком случају Јелисавета је прва пројектовала по Београду.

 

[Џорџи]

Nista