Danas se slave Ćirilo i Metodije

[Nina]

Srpska pravoslavna crkva 24.5. proslavlja Svetu braću Ćirila i Metodija, koji su širili hrišćansku veru i pismenost među Slovenima.
Sveta braća Ćirilo i Metodije rođena su u Solunu, u kući znamenitih i bogatih roditelja. Stariji brat Metodije proveo je kao oficir deset godina među Slovenima (makedonskim) i tako naučio slovenski jezik.

Po povratku u Grčku zamonašio se, a malo posle toga pridružio mu se i mlađi brat Ćirilo (Konstantin). Kada je hazarski car Kagan tražio od cara Mihaila propovednike hrišćanstva, car mu je poslao braću Ćirila i Metodija.

Oni su ubedili prvo Kagana, a zatim i mnogo naroda preveli u hrišćanstvo. Po povratku u Carigrad sastavili su slovensku azbuku od 38 slova i počeli da prevode crkvene knjige sa grčkog na slovenski.Na poziv kneza Rastislava otišli su u Moraviju da šire Hristovu veru, a umnožene crkvene knjige podelili su sveštenicima da uče omladinu.

Vizantijski misionari otišli su i u Srbiju, koja je hrišćanstvo prihvatila u drugoj polovini IX veka, oko 867-874. godine.
Srbija je takođe ležala na granici između Istočnog i Zapadnog hrišćanstva, ali je posle perioda neodlučnosti sledila primer Bugarske a ne Moravske, i došla je pod okrilje Carigrada.

I ovde su uvedene slovenske bogoslužbene knjige, a razvila se i slovensko–vizantijska kultura. Srpska crkva dobila je delimičnu samostalnost pod Svetim Savom (1176-1235), najvećim srpskim nacionalnim svetiteljem, koji je 1219. godine u Nikeji posvećen za arhiepiskopa Srbije.
Godine 1346. proglašena je Srpska patrijaršija koju je Carigradska crkva priznala 1375. godine. Na papin poziv stigli su u Rim, gde se Ćirilo razboleo i umro 14. februara 869. godine.Metodije se potom vratio u Moraviju i nastavio sa širenjem vere među Slovenima sve do upokojenja 6. aprila 885. godine.

Njegovo delo nastavili su njegovi učenici sa Svetim Klimentom kao episkopom na čelu. Prešli su Dunav i stigli na jug, u Makedoniju (Ohrid) i tu produžili započeti posao braće Ćirila i Metodija.

 

[Nina]

 

[Nina]

Verovanja i običaji

Što se tiče narodnih verovanja, danas je crveno slovo i ne valja prati veš, usisavati po kući, niti raditi bilo kakve teške poslove.
Takođe, preporučuje se da đaci i studenti danas čitaju knjige, jer će, kako se veruje, dobro učiti tokom cele godine.
Ovo je dan kada se praznuje i kada je neophodno otići u crkvu, upaliti sveću i pomoliti se svecima za napredak i blagostanje.

 

[Gedeon]

Verovanja i običaji

Što se tiče narodnih verovanja, danas je crveno slovo i ne valja prati veš, usisavati po kući, niti raditi bilo kakve teške poslove.
Takođe, preporučuje se da đaci i studenti danas čitaju knjige, jer će, kako se veruje, dobro učiti tokom cele godine.
Ovo je dan kada se praznuje i kada je neophodno otići u crkvu, upaliti sveću i pomoliti se svecima za napredak i blagostanje.

Tako je. Crveno je sloco. Inače je subota dan za pranje i čišćenje.

 

[dlugomir]

Juče su na spomenik Ćirilu i Metodiju položili cveće ambasadori Bugarske i Ukrajine. Naših zvaničnika ni sveštenika nije bilo.

 

[Gedeon]

Juče su na spomenik Ćirilu i Metodiju položili cveće ambasadori Bugarske i Ukrajine. Naših zvaničnika ni sveštenika nije bilo.

Po Deretiću mi smo hiljadama godina stariji od svete braće. Oni i jesu prosvjetitelji sa svojim učenicima za puno mlađe Bugare, Ruse i ostale. A mi smo narod starostavni:

 

[robivek]

Tako je. Crveno je sloco. Inače je subota dan za pranje i čišćenje.

Zapravo nije vec je to dan za odmor nakon 6-to dnevnog napornog rada s cime se ukazuje i pokazuje da je Bog Stvorio ovaj svet u toku 6 radnih dana a da je u sedmom pocinuo.

 

[dlugomir]

Po Deretiću mi smo hiljadama godina stariji od svete braće. Oni i jesu prosvjetitelji sa svojim učenicima za puno mlađe Bugare, Ruse i ostale. A mi smo narod starostavni:

Joj, mani me Deretića. Smatrao sam te ozbiljnim.

 

[Gedeon]

Joj, mani me Deretića. Smatrao sam te ozbiljnim.

Deretić preteruje, ali je delom u pravu. Jedno 40 %.

 

[Gedeon]

Свети Јован Шангајски (владика Јован Максимовић):

Свети равноапостолни Кирило и Методије

Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Матеј 28:19), заповедио је Христос својим ученицима, јављајући им се након свог васкрсења из мртвих. Испуњавајући ову заповест Господњу, апостоли се, након силаска Светог Духа на њих, разиђоше по различитим земљама, проповедајући свуда о Христу, Његовом животу, учењу и васкрсењу.
Апостоли су посетили скоро све тада познате земље. На далеком Западу проповедали су: Свети апостол Симон Кананит, такође звани зилот - у Британији, и Јаков Зеведејев, брат Јована Богослова, у Шпанији.

У Риму су свети апостоли Петар и Павле засадили веру и тамо су мученичком смрћу завршили своје апостолско дело, а пре тога је Свети апостол Петар проповедао у Јудеји и у Антиохији Великој, а Свети Павле је обишао сву Малу Азију, Македонију и Грчку, проповедајући благу вест о Христу.

Вољени ученик Христов, Свети Николај, провео је последње године свог земаљског живота у Малој Азији и суседним острвима. Јован Богослов, који је тамо написао своје Јеванђеље и Откровење, и Свети Јован Богослов такође су тамо пострадали. Апостол Филип, који је претходно путовао кроз Етиопију и Арабију.

Свети Андреј Првозвани, апостол, посетио је земље будуће Русије, посетивши Северни Кавказ, пловећи дуж целог Дњепра, подигавши Крст на Кијевским планинама и стигавши до Великог Новгорода, а затим је проповедао на Балкану, поставио првог епископа Византије и завршио свој живот у Грчкој.

Јеванђелисти Матеј и Марко просветили су афричке земље, а и апостол је посетио неке од њих. Симон Зилот, који је завршио своје апостолске трудове на Северном Кавказу, близу Сухума.

Апостол Тадеј је проповедао у Месопотамији, а Вартоломеј у Јерменији, посетивши и северну Индију.

И након проповеди у Грчкој, Тома је путовао по Великој Индији, стигавши до далеких источних граница и посетивши границе Кине.

Тако се „њехов глас разиђе по целој земљи, и речи њихове до крајева васељене“ ( Пс. 18:5 ) и „од истока сунца до заласка његовог“ (Пс. 112:3) име Господње је било хваљено.

У вековима који су уследили, формирани су нови народи, а млада, јака племена заменила су древне народе који су прешли у царство историје.

Будући, такорећи, још увек у повоју и живећи животом примитивних народа, нису могли одмах да сагледају сва достигнућа својих претходника и да се хране плодовима које су већ узгајали. Многа блага античког света, чија је вредност била готово несхватљива дивљацима, била су уништена.

Али међу тим благом била је једна непроцењива перла, која је могла бити сакривена у земљи само на неко време. То је била вера Христова, духовна храна којом човек живи. Обилни плодови високе теологије, који су проистекли из проповеди апостола, били су неприступачни и несварљиви за онај ниво духовног развоја на којем су се налазили млади народи.

 

[Gedeon]

Поново им је било потребно апостолско проповедање, поново им је било потребно да посеју семе Јеванђеља.

Равноапостолна браћа Методије и Кирил, који су наставили дело Христових апостола, били су такви сејачи и апостоли за словенска племена и народе.

У 9. веку, Словени су заузели огромна подручја источне и централне Европе, на југу досежући скоро до Цариграда и Солуна, а на западу заузимајући чак и данашњу северну Италију и значајан део Немачке. Али, живећи на земљи кроз коју је прошао Свети Андреј Првозвани, они нису могли да се искористе плодовима његове проповеди, формиравши потпуно ново становништво за те земље, говорећи својим језиком и живећи по својим обичајима и погледима. Хришћанска вера је била страна њиховој свести, иако су њихова срца била добро поље за семе Христовог учења. Били су потребни радници, и Господ их је позвао и послао, као некада дванаесторицу, а затим седамдесет апостола. Као што је, бирајући дванаесторицу апостола, Христос прво позвао два пара - браћу Симона и Андреју, Јакова и Јована, а међу дванаесторицом су била и браћа Матеј-Левији и Јаков Алфејев - тако су и два брата Методије и Константин, и Кирил у схими, постали апостоли Словена.

Будући да су синови солунског племића, од детињства су се упознавали са Словенима, њиховим језиком, обичајима и веровањима.

Добивши одлично образовање, Методије је постављен за команданта у једном од крајева насељених Словенима, а Константин се у потпуности посветио науци и, стекавши образовање у Цариграду код цара Михаила III, постао је библиотекар у цркви Свете Софије, где су била концентрисана најбоља дела из свих области науке.

Браћа су презирала и напустила све ово ради дела Христовог. Методије је напустио свој високи положај и свет, положио монашке завете, а и Константин је прихватио монаштво и свештенички чин, и оба брата су била спремна да служе где год би прст Божји показао. Њихово знање и таленти примљени од Бога убрзо су били потребни за проповедање хришћанске вере у различитим земљама. У почетку су послати Сараценима, који су у то време освојили Сирију и живели близу реке Еуфрат. Били су ватрени следбеници Мухамеда и уздизали су његова учења више од хришћанских. Међутим, у многим расправама свети Константин и Методије су побијали све њихове аргументе и показивали безначајност мухамеданске вере, тако да су, будући поражени речју, сараценски учитељи хтели да отрују светитеље. браћа, али нису могли то да ураде.

Након повратка у Цариград, ускоро је требало да се упуте ка Тавријском Херсонесу, где се сада налази Севастопољ, а где су у то време живели Хазари, који су исповедали јеврејску веру. Тамо су пронашли мошти светог мученика Климента, ученика светог апостола Петра, који је био прогнан у Херсонес на присилни рад, а затим удављен у мору због проповедања хришћанства. Настављајући дело које је започео, света браћа не само да су проповедали Реч Божју у том граду, будућем извору Просветитеља Русије, Светог равноапостолног Владимира, већ су посећивали и околне северне земље насељене Хазарима. Расправљали су са јудаистима и у њима су јасно и непобитно показали супериорност Новог завета над Старим, и да је Стари завет само претеча Новог. Победивши јудаисте, као и мухамеданце, а такође и незнабошце који су тамо живели, и крстивши многе Хазаре, Методије и Константин су се вратили у Цариград, поневши са собом део моштију Светог Климента.

 

[Gedeon]

После кратког времена, суочили су се са трећим апостолским подвигом, који их је заувек обасјао неугасивом славом. Стигло је посланство од словенског моравског кнеза Ростислава са захтевом да пошаље проповеднике хришћанске вере који говоре њиховим језиком. У то време, словенска племена су почела да се упознају са хришћанством, али грчки и латински језици су им били неразумљиви.

Сада су се пред браћом отворила широка врата за проповедање Јеванђеља Христовог, јер су бројна словенска племена још увек била у паганству и потпуном незнању. Нису чак имали ни свој писани језик и, упркос многим добрим духовним квалитетима, били су страх и трепет за хришћанске народе, будући да су могли да униште све што им се нашло на путу. Проповедници послати к њима морали су их препородити како би их увели у крило Христове Цркве и породице хришћанских народа.

То су учинила света браћа. Схвативши одговорност и тешкоћу божанског дела које су започињали, припремили су се за њега четрдесетодневним постом. Затим, после усрдне молитве, Константин је саставио словенску азбуку, узевши за основу грчку азбуку од 24 слова и додавши 14 слова из других азбука, пошто је словенски језик имао више гласова од грчке. Одмах потом, уз помоћ Методија и његових ученика – Климента, Наума, Горазда, Саве, Ангелара и других, почео је да преводи Свето писмо на словенски језик, почевши од Јеванђеља по Јовану. „Од почетка беше Реч, и Реч беше Богу, и Бог беше Реч“ су први пут написане на словенском језику. Од тог дана почео је да тече писани словенски говор и положен је почетак интелектуалног просвећивања Словена, словенског писма и образовања.

Превевши најважније одломке из Светог писма и неких богослужбених књига, браћа су отишла у Моравску и, проповедајући на свом матерњем словенском језику, многе су обратили у православну хришћанску веру.

Оклеветани од стране својих непријатеља због проповедања лажног учења, морали су да оду у Рим да би се оправдали, где су узели део моштију Светог Климента, где се Константин разболео и умро, узевши схиму са именом Кирил и завештавши је свом брату да настави њихово дело.

Свети Методије, посвећен за архиепископа моравског, вратио се у Моравску и тамо основао цркву, а након његове смрти, његови ученици, стигавши у Бугарску и Србију, ширили су тамо православље. Од тада је почео препород словенских народа.

Сто година касније, и Русија је крштена, користећи дела светаца Кирила и Методија.

Велики кнез Владимир је примио крштење управо у том Херсонесу или Корсуну у коме су проповедали, и одатле је донео у Кијев главу моштију Светог Климента, да би учврстио веру у новопросветљену Мајку руских градова и целе земље. Истовремено су донете словенске литургијске књиге које су превели светитељи Кирило и Методије.

Свештеници који су стигли из јужнословенских земаља одмах су могли да обављају службе на словенском језику, матерњем руском народу, и да објашњавају истине вере на разумљивом дијалекту, посебно зато што су у то време разлике између појединих словенских дијалеката биле веома незнатне.

Истовремено су отваране школе у којима су деца учила словенску писменост и обучавала се за свештенике, тако да је ускоро Русија, као и други словенски народи, имала пастире међу својима. Ово је било од великог значаја за успостављање православне вере у Русији, као и раније у Србији и Бугарској.

Дела светих Кирила и Методија су помогли словенској души да разуме и усвоји Христово учење, повезали га са православљем и поставили темеље интелектуалном развоју словенских народа. Све добро што су Словени касније имали било је на овај или онај начин повезано са том унутрашњом и животном револуцијом коју су извршили. Кирило и Методије. Самосвест, идентитет и само постојање Словена очувани су захваљујући њима, и они су духовни очеви и прародитељи Словена. Православна вера коју су проповедали оживела је Словене и учинила Русију чуваром православља. Кирило и Методије, носили су светлост Христову другим племенима, такође преводећи свете књиге на њихове језике, а понекад и састављајући за њих азбуку, као што је то чинио Свети Стефан Пермски.

Њихови наследници су однели светлост Православља на Далеки исток, где су наставили дело које је започео Свети апостол Тома.

Стога, заиста, Свети Кирило и Методије су апостоли свих народа Источне Европе и великих граница Азије!

Шангај 1948.